Odrasli smo prijatelju!

Odrasli smo prijatelju!

Napisala Nataša

Odrasli smo prijatelju.

I to u kakav svijet smo odrasli moj prijatelju.

Kažu nam da nam je dobro i da je prije bilo puno gore.

Možda i jeste bilo gore,

Ali mi ne možemo suditi o tome jer tamo nismo bili.

Mi samo znamo kako je sada.

Sada je naizgled sve u redu,

Ali, čim malo zagrebeš površinu naići ćeš na zbunjenost i strah.

Na površini mi imamo sve što nam treba,

Nismo gladni i nismo žedni i imamo sve druge moguće komfore,

Igračke i zabave,

Ali nešto nam fali.

 

Bolnice su velike kao gradovi,

Apoteke se raspadaju od lijekova.

Fukušima krvari,

Terrorizam, siromaštvo i ratovi,

Depresija i stresovi.

Ostrva plastike plove morima,

GMO u našoj hrani,

Klimatske promjene,

Medijski spektakli,

Političke laži,

Kažu nam – sve je to u našoj glavi.

 

Non-stop smo u nekoj trci za nečim,

Nekim stvarima, nekoj slavi,

Nekom priznanju, nekom bogatstvu.

Život je bolji na TV ekranu.

I sa vremenom nešto nije u redu.

Kao da su dani postali kraći.

Nešto zaistinski nije u redu.

 

U kakav smo to svijet odrasli prijatelju?

Želim da znam.

Reci mi u čemu je poenta svega.

Želim da znam zašto smo tu,

Jesmo li zaista puka greška prirode,

Ili postoji neki dublji smisao ovog ljudskog života?

 

Mislim prijatelju da je poenta da učimo i da se pitamo.

Da preuzmemo odgovornost, a ne da se žalimo,

Jer žalopojka sa kauča vodi samo u san.

Mislim da je u tome poenta odrastanja,

Da gajimo sposobnost postavljanja pitanja.

I posebno onih nepopularnih pitanja.

Pitanja od kojih se nekima diže kosa na glavi.

 

Odgovore na mnoge stvari vjerovatno nikada nećemo naći,

Ali to ne znači da treba da prestanemo da se pitamo.

I da kažemo šta nam srce govori, glasno.

Život je najčudesnija i najljepša  misterija!

 

A naš život je išao ovako:

Rodiš se,

Maze te i tetoše dok si mali,

A onda počinje tortura disciplinovanja,

Nauka socijalizovanja, 

Nemoj to, nemoj tamo, nemoj tako.

Ustani, obuci se, pokreni se, 

Tako je kako je – slušaj, ne pitaj. 

Uče te, školuju te i govore ti da moraš da radiš da bi zaradio za život.

A šta to u stvari znači?

Moraš da prestaneš da se pitaš.

Moraš da slušaš jer život bez para, a i statusa je strašan,

ponižavajući, prosto nezamisliv.

 

Zašto uopšte moramo da plaćamo za život?

I to kome?

Da li vrabac ili drvo moraju da plaćaju stanarinu?

U kakvom svijetu živimo možda će i morati.

 

Zar se nismo dovoljno razvili da možemo da pronađemo,  

Bolja rješenja, da nam svima bude dobro?

Zar i ti misliš da je naivno misliti da je moguć Svijet

u kome nema ratova, politike, pohlepe i gladi?

 

Zar mi nismo stvaraoci, kreatori, graditelji, umjetnici, pjesnici?

Zar mi ne živimo najbolje kada sarađujemo i dijelimo znanje i ideje?

 

Toliko znanja, a toliko jada prijatelju.

Čudo je ljudsko neznanje moj prijatelju.

Neznanje dopušta da nama vlada strah.

 A ko želi da se boji?

Taj strah traži zaštitnika.

Taj strah traži vladara. 

 

Zaboravili su nešto bitno da nam kažu.

Zaboravili su da nam kažu da ni oni nisu znali,

Već da su se samo pravili da znaju.

 

Odrasli smo moj prijatelju,

I to u kakav svijet smo odrasli moj prijatelju?

Da li se nekada pitaš,

Da li i mi pravimo iste greške sa našom djecom?

Da li samo ponavljamo ono što su nas naučili,

Ili idemo svojim putem?

A koji je naš put prijatelju?

 

Zvoni sat!

Nemaš vremena. Moraš da zaradiš za život.

Razumijem 🙂 

Volim te

 Nataša

 

 

 

Tagged with:

About author

Related Articles

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *